С почетка није видела ништа. После поче мало по мало распознавати поједине предмете, који су се, као црне сенке, уздизали у мраку. Прво распознаде, да је оно што је пред њом нека башта. Видела је у близини велики круг, засађен ружама. Даље је видела ред џбуња, а иза џбуња распознавала се гвоздена ограда. Иза ограде видео се као некакав зид, капија, тако нешто. Од те капије просипао се прамен светлости. То јој привуче пажњу. Помаче се мало у лево да боље види, и угледа велики фењер, који је просипао светлост на оближњу околину. Још даље видео се дуги ред брснатих дрва. Она распознаде да је то некаква алеја.

Ваш у тај мах алејом се зачу нека шкрипа и лупа, она наоштри уши и стаде слушати с притајаним дисањем. По особитој шкрипи она познаде, да то пролазе нека сељачка, јамачно рабаџиска кола. То је дакле био друм. То Јелу зачуди. Она је дакле у некој кући близу сокака. Сад јој се поглед већ беше прилично навикао на мрак. Учини јој се као да јој је познато ово место. Загледа лево, загледа десно, кроз главу јој сену мисао — конак!

Је ли могуће?! Конак! Зар она у конаку?

Но она се још не беше прибрала ни од првог изненађења, када се на улици код капије зачу неко кретање. Изгледало је као да се ту