Задовољен, непресићен, али засићен у пуној мери, Мутимир је осећао оно пријатно задовољство, које у човеку ствара потпуно намирена потреба. Изваљен на дивану, он је слатко дремушио и немарно и размажено одговарао на питања Лепшина.

Она седе до њега на диван и, трљајући га палцем по челу, рече му озбиљно: — Чујеш, мили мој, сад ваља озбиљно да се разговарамо; ствар је од предсудна значаја.

Не отварајући очију, оне нађе њену руку, наслони је себи на уста и љубећи је рече немарно: — Хајд ми причај.

— Долазио ми изасланик „Балканске Браће“...

Мутимир прогледа и малко се исправи.

— Опет ти бунтовници! Ама ја ћу то ђубре очистити једним ударцем. Нешто су ми сувише побеснели ти жутокљунићи. Размазила их моја трпељивост, па су уобразили да нешто јесу и да бајаги они нешто могу!...

Лепша метну кнезу прст на уста и не даде му да доврши своју претњу. — Умереност је