ћуте једно другом у загрљају, или обоје плачу или се обоје вајкају што су били луди да се свађају око ништа, а кроз по сахата цела одаја одјекује од њихна весела смеха. Љубавна је страст прекипела, и они су обоје сретни и задовољни, нити се више сећају како је жалосно и сумрачно мало пре отпочео њин састанак. Таква Је младост и таква је љубав!

Кнез Мутимир био је и сад у том расположењу; присуство Лепшино, њена близина, њен говор, њен дах — све то већ га је почело опијати, и он је хтео само у две-три речи да чује у чему је та „озбиљна ствар,“ па да се одмах преда својој неодољивој пожуди, заборављајући за тренутак на све и на цео свет.

— Али кад те молим, у две речи само, кажи ми шта је, рече кнез с досадом и кењкањем. - Кажи! - он се преви и пољуби Лепшу за врат. Збиља реци ми. (Он је још једном пољуби док је она међу тим откопчавала хаљину испод гуше.) - А ово шта ти је? Кнез беше узео у руке црну дрвену кутију и загледаше је откуда се отвара.

3- Ух, баш си као дете! У свашта хоћеш да завириш; остави то - рече Лепша живо, и, узимајући Мутимиру кутију из руку, она га у шали удари по прстима.