— Задржала сам се важним послом, мили мој! Ствар се тицала твојих најближих интереса. Још срећа те их је бог умудрио да се обрате на ме.

Говорећи то дама се полако извлачила из хрпе хаљина, коју је имала на себи, скидала је једну по једну ствар и бацала је преко столице, док најпосле не извади некакву црну, дрвену кутицу коју брижљиво спусти на сто.

Заинтересован, кнез Мутимир узе распиткивати, каква је то „важна ствар“ и обигравао је око лепе жене као дете, да му каже шта је све то.

У овој госпи лако је било распознати нашу ранију познаницу, г-ђу Лепшу, жену која је збиља заслужила да носи овако лепо име, не само по гиздавости тела, но и по душевној лепоти својој. За ово годину и неколико месеци, од кад смо је последњи пут видели на првоме састанку с кнезом код г-ђе Моне, Лепша се бејаше само још више развила у пуном сјају лепоте. Година дана, истина прилично бурна, али опет сретна живота, проведена поред човека кога љуби, чисто је освежило и оснажило Лепшу, — рекли би да ју је то и подмладило, кад би могли замислити што млађе и од саме младости, која се њој сијала на образима.

— Ствар је озбиљна; о њој не смемо говорити тек онако узгред, на двоје на троје; не, ту