Кнез Мутимир ходао је по соби и звиждукао напев неке веселе француске романце, која му бејаше остала у памети с његова последња пута у Париз. Овда онда вадио је свој велики златан сахат и загледао га, по чему се могло слутити да некога очекује с нестрпљењем. Но време је протицало, а никога да дође. Кнез Мутимир ваљда већ по двадесети пут отвори сахат, и кад виде да је 9½ у вече, он махну главом и пође столу где је стајало дугме од електричног звонцета. Али пре но што притисну дугме, врата се на соби широм отворише. Момак не приказа никога, чак се и сам не показа, но му се угледаше само широки дланови, како одупиру о врата и гурају их. Но зато се на прагу указа непозната дама, сва од главе до пете увијена у белу чипку.

Дама застаде мало на вратима, као да се нешто двоуми; но то је било само за један трен ока, а у другом трену она је већ била у наручју Мутимировом, док су услужне руке брзо затварале врата за њима.

— Био сам у очајању, мислио сам нећеш већ ни доћи.