с одваљеном полом, с пуклом хаљином испод мишке — то је она.

Тек кад се тако и нехотице виде у огледалу, њу обузе нека страва. Осећала се као човек, кога су ухватили у некаквој кривици. Целу јој душу обузе само један једини осећај, — да бежи, да бежи што пре и што брже из ове опасне клопке. И не мислећи више где је и у каквом се стању налази, заборављајући да јој ваља бар колико толико довести у ред своју одећу, она јурну вратима на која је ушла у собу. Врата су била закључана. Ово је још више преплаши. Унезверено она узе тражити очима по соби, нема ли других којих врата. Поглед јој паде на заклоњена врата, кроз која се удалио млади господин. И не мислећи ништа, она јурну овим вратима. И она су била затворена. Она потрча прозору и покушаваше да отвори велико тешко прозорско крило.

Била је налик на уловљену тицу, коју тек што су пустили у кавез, на се сад лупа по њему, кушајући неће ли где наћи излаза.

Тек после великих напора пође јој за руком да отвори велико крило. Брзо диже обема рукама спуштену завесу, и наслонив на хладно стакло своје усијано чело, упре поглед на поље. Пред њом је зијала мркла, црна ноћ. Она се напрезала да бар што год распозна у оном мраку.