да је овуд прошла каква веверица, или друго што. Ови сељаци довикнуше и остале што су још тражили по густишу, и свих 7—8 одоше даље вајкајући се и псујући где ди ће наћи жељени лов, чија је кожа тако скупоцена.

Кад се сељачки говор изгуби у даљини, Жика стиште Црнојевића за руку и прошапута му: — И ако је негде задремала, наша срећа опет је још жива.

Целу ноћ проведи су њих двоје на липи. Махом су ћутали. Пред зору отпочеше тих разговор. Рачунали су колико имају изгледа на спасење. Жика се вајкао што немају по један војнички шињел, као што носе народни војници, па се он не би бринуо за спасење. Тако дочекаше и дан. Сиђу се с липе и пођу даље. Тешили су се да је потера измакла напред, и да су они сад већ позади потерина ланца.

Међу тим опасност за Црнојевића и његова друга били је већа но што су они могли и ценити. Дотични кметови и командири још су синоћ известили начелника (који је био на десном крилу потере) о свему шта се десило на левом крилу и начелник је наредио да се још те ноћи дигне десетак нових села у потеру, тако, да је сад било већ неколико потерних ланаца, а наши бегунци налазили су се управо у средини између тих ланаца.