липу, кад у близини кресну варница, а мало за тим чу се разговор неких 7—8 људи. Два пса с арлуком упадоше у густиш, где су ова двојица мало час лежали, на што сељаци опколише мали густиш, уђоше унутра и пажљиво су преметали шумарак, крешући овда онда жигицом да виде има ли чега.

Један пас дотрча под липу и узе ту лајати. После опет отрча сељацима и опет се врати липи.

Три сељака, с пушкама у руци, један с упаљеном цигаром, дођоше такође под липу. Пас притрча и опет узе лајати. Један од сељака рече: — Море! Што ли лаје овај пас, да се нису они ђаволи овде сакрили?...

Говорећи то сељак удари кундаком о липу.

— Е, још ће се по дрвећу пентрати. Нису ваљда веверице. — Зар књаз па сад на дрвету да спава!

— Знам, књаз, али нужда закон мења!

— Па ти хајде попењи се те види — ако мислиш.

— Готово! Или још боље да скрешем одоздо једну пушку, па ако је горе, што му бог да.

— Немој, бре, узнемириће се цела потера, па да имамо речи с командиром. Нису они туна, но где год у каквом потоку или шушњару.

Пас опет залаја уз липу. Један му од сељака навикну: „Марш, џукело! мора бити оњушило