Савладан тешким умором, Жика је спавао дубоким сном, кад га траже оштро лајање некаква пса. Диже се и ослушну. Пас је лајао у близини, и сад удвоји лавеж, јамачно осетив шушкање у густишу, где су Црнојевић и Жика били изабрали себи преноћиште.

Жика се одмах досети јаду. Паде му наум како су се Турци у рату служили псима као извидницама и опрезном стражом којој се нико не може прикучити.

Шта да се ради?

Жика полако пробуди Црнојевића и сврати му пажњу на пса. Перун је био мишљења да је то какав залутали чобански пас, на кога не треба свраћати пажњу, али опрезни Жика није се дао уљуљкати у то спокојство. Шапућући Црнојевићу на ухо, он поче наваљивати да се „предузму мере.“

Какве? Још за видела при тражењу преноћишта Жика је уочио велику ракљату липу, на коју се лако било попети, а по дебелим гранама њеним могло се отићи високо, без икакве опасности. Он позва Црнојевића да се попну на ту липу. Овај се одупирао и пристаде тек онда кад се из даљине чу лавеж још једнога пса.

Ово је за њих било право спасење. Јер не прође ни четврт сахата од кад се попеше на