— за то је мало марио и за Жикине опомене.

Али потера се примицала; неко из потере опази ове људе и викну их.

Они се не одазваше. Викнуше им из потере да стану — они не стадоше. Из потере их позваше да стану, или ће пуцати, али ова двојица ни то не послушаше. Из потере пукоше 3—4 пушке. Оне су биле опаљене у ветар и њини куршуми пресвираше високо изнад главе Црнојевићеве и Жикине.

Шта се у овом тренутку зби у души Црнојевића, тешко је рећи. Он осети само некакву тешку горчину и осети да ће је засладити метком из пушке. У тренутку ока, и баш у оном моменту кад га Жика понова хтеде ухватити за рукав да га повуче да беже, Црнојевић се осврте, диже пушку на око, скреса је и један сељак из потере паде на земљу мртав; земља га жива не сачека; погођен је био у сред чела.

Међу потером наста забуна и страх, али командир брзо дотрча и нареди да се из потере издвоји десетак најлакших људи да „гоне хајдуке што убише човека“. За оном десеторицом наступаће и остала потера.

Прва десеторица оду збиља напред, али остала потера дуго се задржа око убијена сељака. Вест о томе пролетела је као муња кроз целу