Црнојевић је ишао полако, а потера је била ту за њим у непосредној близини. На све молбе и наваљивања Жикина да похита мало, или да врдне куд год у страну Црнојевић не хтеде осврнути главе. У њему се бејаше тумбе окренуо цео један свет мисли, осећаја и планова. Полазећи у Балканију он је полазио с уверењем и чврстом решеношћу да се отуда жив више не враћа. Упоредо с тим кројени су и сви други планови и смерови. Десетак пуних дана само је о томе мислило, само се у томе живело, само се тим ваздухом дисало, само се на топлоти тих нада грејало, — и сад је сва та огромна зграда лежала пред њим разорена, управо он се осећао затрпан под развалинама њеним (то је његов разорени Јерусалим.) Сав прогутан овом страшном унутрашњом радњом душевном, Црнојевић је био туп и неосетљив за све што се с поља с њим и око њега збивало