— Господару! Побиће нас као стоку. Каква срамота! Да нас полове на леглу као зечеве!...

— Шта? Па да нас не би побили као зечеве, ми да бежимо као кукавице!

- А што као кукавице, господару! Народ пева јунака који уме стићи и утећи. Што да је срамота једноме бежати пред стотином. Што да је стид уклонити се онде где нећеш сукоб и бој, а ми ваљда нисмо пошли амо да се бијемо са сељацима по омаљским планинама. Отићи сам џелату под нож и пустити да те закоље као овцу за цело је само овновско јунаштво.

Црнојевић закрвављеним погледом одмери Жику. Овај продужи.

— И ко ће нам веровати да смо изгинули или похватани с тога што нисмо хтели бежати. Сви ће рећи — бежали, бежали, и кад су већ пали на нос, браћа стигла и ухватила!... Хајдете, добри господару! Изнесите главу. Жив човек све ће постићи.

— Ах, зар још једно разорење Јерусалима, још једна рушевина до темеља, где не остаје камен на камену!...

Ове загонетне речи отеше се као очупан уздах, као налет вихора из груди Црнојевићеви и његово лепо чело застре густ облак. Он се окрете нагло, узе пушку и погнуте главе пође полако напред. Ишао је као победоносни војсковођа