једино на ону страну, и то кад би се кренули одмах. Господару! да не дангубимо....

- А од кога си чуо све то?

— Од чобана, господару.

- А да то не буде каква превара?

— Није господару.

Црнојевић узе ходати замишљено, с обореним очима, као да што тражи у трави.

Међу тим Жика узе доглед, и кроз један пропланак баци поглед на оближње брдо и у узе га разматрати пажљиво.

— Не, не ћемо бежати — рече Црнојевић одсудно. Хоћу да дочекам те људе, да видим шта хоће они од мене, за што ме онолико траже и што ме гоне?... Не, не ћемо бежати.

— И да хоћемо сад више не можемо рече Жика тужно. — Замка је затегнута. Потере ено пред нама у првој планини. За по часа, најдаље бићемо им у рукама.

— Па? Шта је с тим? — примети Црнојевић нехатно, а очевидно је било да о нечем другом мисли у том тренутку.

Жика је, познавао ово душевно стање Црнојевића и бојао га се. Он је стрепио од ове расејаности у тренутцима кад ваља бити најприбранији, стога покуша да Црнојевића тргне из расејаности, износећи му сву блискост опасности у којој се налази.