Јела је до сад ћутала; сад узе полако плакати.

Млади господин опсова опет врло ружно француски, а за тим крупним корацима пређе преко собе, дочепа се врата, тресну их за собом и љутито изађе из одаје.

Јела остаде сама. Она је била као омађијана. Нашла се у голему чуду. Као кроз неки мрак, долазило јој је на ум нејасно сећање како се била решила да све каже овом високом господину, и како се надала да ће он појмити њен положај, и да ће је оставити на миру, ако је доиста поштен човек. А сад? Чиме се све то завршило? И шта је она управо радила овде? Била се, чупала се с неким туђим човеком, о коме управо и не зна ко је ни шта је.

Све ово изгледало јој као ружан сан. Није могла веровати, да се с њом збило све оно ружно гушање с једним младим, туђим човеком, за кога сви веле да је велики господин. Радо је хтела веровати да је све то само нескладна прича, која се негде с неким десила. Па ипак, она зајапурена, разбарушена главица, што се видела у огледалу, с уздрхталим уснама, с усијаним очима, то је била њена глава. Јес, она раздрљена женска,