раздробљеним шиљастим стењем. Он корача, а љути белутак одгриза с ногу комад по комад меса, црвени млазови свеже крви бележе траг куда прођу!...

...„Стигли су на врх брда; али над овим првим диже се огромно друго брдо, с чијег врха бије и шиба бистар, сребрнасто сјајни млаз воде, али воде залеђене, воде претворене у саме ледене иглице. Тај млаз пада с огромне висине и пада управо њему — Црнојевићу — на темењачу и пече га као да му се ту слива млаз разстопљења челика... Он хоће да виче за помоћ, да кука, али...

— Господару, разбери се — рече Жика нежно и прихвати Црнојевића за главу. Зачуђено, разрогаченим очима, Црнојевић је нетремице гледао и једва разабра где је и шта је с њим, те одмах скочи из постеље и потеже за сахат да види које је доба.

- Господару, ваља нам се одмах кретати одавде — поче Жика.

— За што?

- Опкољени смо са свију страна, господару! Дигнуто је у потеру седам села, и око нас је на далеко разапета мрежа од живих људи. Та се мрежа непрестано стеже, и ми ћемо у њој до мрака бити похватани. Још би могли издрети