— Рачунаш ли да би ти истина дали триста дуката, да ти нешто упали па ти да ухватиш или убијеш ЦрногаТако су сељаци звали Перуна Црнојевића.

- Кога Црнога?

— Еј, џиброња, зар ни то још не знаш ко је Црни?

— Што да не знам; знам ја то боље но твој чукундеда, но откуд теби сад паде на памет Црни?

- А да против кога смо се овако подигли, враг те уз месојеђе појашио.

— Само с врагом немој шалу збијати, за што... хм!... е... е... ј, може те он опкорачити где му се не надаш, па да играш острољанку, све да везеш. Него, батали то. Је л’ истина велиш, да смо ово против Црног дигли потеру?

- Ето, зови кмета Тодорику, па питај њега.

Овај што питаше напући уста:

- На здравље нам онда триста дуката.

— Што?

- Ето то, што ће њега пустити саме власти. Мислиш да је он један пут био хватан? Е... хеј, да си ти жив и здрав! Да је ко други, тај би одавно заглавио — Њега ухвате, а он само дрмне жицом ћесару или руском цару, па ни бригеша. Сутра дан тек чујеш, бајаги „Побегао! побегао!“,