је посао такав, да они што га послују могу што и заслужити на њему.

Није прошао ни пун сахат од доласка капетанових људи, а у општинској кући већ је кипео посао: два кметовска помоћника, општински ћата, општински биров и општински пољак, једном речи, сав персонал општински био је већ на ногама. Одмах је сваки добио свој посао, па како се главна задаћа састојала у томе, да избуде све обвезнике из првога позива, то су и сеоски биров, и сеоски пољак, и све што се могло на то употребити, разаслати да иду од куће до куће, да буде сељаке и да им закажу да одмах трче у општину, а узгред сваки да понесе пушку и по неколико метака.

Није прошло много, а цело је село било на ногама. Избуђени су не само они што се позивају, но и остала чељад. Селом је овладао страх. Нико није могао знати ради чега се купе ови оружани људи, али већ то што их скупљају није слутило на добро. Некаква нужда јест, шапутали су сељаци мећу собом.

Било је свакојаких нагађања: да се нису где год појавици хајдуци, да није ударио какав чопор вукова, или се где год у хатару општинском појавио медвед? Али све то није одговарало оним приликама. Најпосле све се смисли на једно: Прешао он, појавио се Црни!