Пирлитор је највеће и најугледније планинско село у осоју омаљских планина. Чувено је на далеко с добрих људи и добре стоке.

Ове ноћи, кад се дешава ова наша прича, пирлиторски кмет Тодорика беше рано легао. Одспавао је био добар један сан кад му се од некуда присни, да га нападе некакав црни бик, те се од страха пробуди. Подуго се мешкољио по кревету: покуша понова да заспи, али узалуд. С леве стране хркала је на глас његова баба, а с десне кењкало је на махове његово најмлађе унуче, буве су га штипале као шкорпије, а све то скупа не даде газда Тодорики да заспи.

Сети се да му сутра дан ваља путовати у чаршију и обданце се вратити: с тога устаде да још једном положи коњу, и да се мало расхлади да тако после боље и заспи.

Враћајући се из коњушнице газда Тодорика, онако распојас и босоног, стаде на сред авлије, чешући се и зевајући баци поглед на звездано небо и прошапута — „Валимо те, боже! тек ако је поноћ.“

У томе се зачу из даљине нејасна нека лупа, некакав удаљен бат. Тодорика ослушну. Оштро