јужнога правца, и то им је био сав путовођа.

Црнојевић је ишао напред, носећи пушку у руци. Да се не види завој на глави, намакао је био сасвим на чело своју црну јагњећу шубару. Бледоћа у лицу и немиран поглед издавали су узбуђено душевно стање, иначе он је корачао срчано, корак му је био лак и поуздан. После подужа ћутања Црнојевић упита Жику.

— Чини ми се теби је чика Милоје још од ноћас изгледао подозрив?

— Чим сам га угледао нешто ме текну у срце. Нисам знао откуда то, али непрестано ми се слутило нешто на зло.

— А слути ли ти се још? пресече га Перун.

— Жика поћута: — Не знам! Сад ми се све збркало у глави; ништа одређено не умем казати. Али не слути ми се ни на какво особито добро.

— Заседа је јамачно удешена у споразуму с чича Милојем? — упита Црнојевић.

— Друкчије није могло бити. Он нас је просто намамио у заседу. Само не знам шта је требао да му значи онај мост! Изгледа да је нарочито зато прављен да те баш на њему гађају.

Разговор се продужавао. Црнојевића је интересовало да ли је Милоје ово учинио у споразуму с влашћу, и какве су му биле побуде за