завојем и после сахат времена већ су се могли кренути даље. Али сад је настало питање куда ће? Чича Милоја није било, а он је једини био кадар да их проведе кроз ове пусте планине. И шта је могло бити с њим? Његов нестанак није могуће тумачити друкчије но да је утекао, издао, преварио, завео их па напустио у сред ове пусте, непроходне шуме, и то он, стари пријатељ и многогодишња присталица куће Црнојевића! Перуна је и болела и није она физичка рана на глави, али ова душевна рана на срцу, да је одмах на првом кораку наишао на гадне преваре и ниска лукава подвођења на заседе - то је била рана под чијим се боловима Перун превијао као црв. С каквим је идеалима он крочио на ову милу, свету земљу, а шта га срета одмах на првом кораку!

Но младост је божанско неисцрпно врело снаге, с којим се ништа не може мерити. Један дах њен и ево одмах оживљује све што је било клонуло под тешким ударцима сурове јаве.

Перун је седео читав час непомично на једном месту, не дижући с руке своју рањену и забринуту главу. Жика га је узалуд опомињао да треба ма шта предузети, да је, после свега што се десило, управо безумно помишљати на даље продирање — и да би ваљало најкраћим путем вратити се назад, и измирити се с мишљу да је и