Жика се охлади — куршум је морао просвирати кроз сред мозга. Жики заплака само срце, и он у том очајном тренутку не сети се ничега пречег — већ подиже Перунову крваву главу, и, квасећи је сузама, обасу је пољупцима.

У исти мах Жика осети како му се нешто сави око врата; трже се и погледа — то је била Перунова рука, и та рука била је топла и полако се тресла.

„Жив је“ — узвикну Жика пун радости и диже Перуна у своја наручја, и сад га први пут загледа у лице. Перун отвори очи и проговори:

- Уједе ме пас за главу!

Жика је до сад плакао од бола, али сад му ударише сузе од радости.

- Добри господару, како ти је?

— Мало воде, Жико, па ће бити добро!

Куршум је срећом омакао поврх чеоне кости и расцепио само кожу на глави. Перун је онесвеснуо од ударца и потреса, рана је била скопчана с боловима, али опасности за живот није било. Жика помогне Перуну да се склони с кобнога моста. Ради утехе рече му да је гадни, подмукли убилац платио главом и да није био нико други до један од она два сељака, што су мало пре били с њима. Перун упита за чича Милоја, али њега не бејаше нигде на домаки и на догледу. Перун се брзо опорави: рану привежу спремљеним