И ако је било и нерасудно и очевидно опасно улазити сам у непроходну честу, гоњен неодољивим осећајем освете, да види оборена и у крви онога који је оборио његовога господара, Жика дочепа у једну руку револвер, у другу нож и јурну право оном месту одакле је мало час пукла пушка и откуда се сад чуо болан јаук.

У двајестак корачаји, прескачући као јелен читаве џбунове, Жика доспе на место и застаде зачуђен. Од она два сељака с којима су се мало час видели на ливади, један је лежао сав у крви. Куршум га је погодио управо у котлац. На малу округлу рану текла је густа, црвена крв, градећи беле клобучке. Рањеник је још био жив, али је умирао. Тек сад, гледећи човека како умире, Жика поче долазити к себи од љутине и сети се, да тамо, на оном кобном мосту, у овом исток тренутку, можда тако исто издише и његов драги господар.

Ова мисао као електрични ударац чисто га диже са земље и пребаци на мост. У неколико скокова он је опет био крај оборена Перуна. Али он га нађе сама. Чича Милоја није више било ту. Жика се осврте и викну га — Никаква одговора. Жика приклече обореном Перуну и тек сада загледа где му је рана. На сред чела, на ивици где почиње коса, видела се крвава јаружица.