човек трепне кад му когод махне руком пред очима. Али одма идућега тренутка њега обузме неодољив страх, и савлада га један једини осећај: да бежи одавде, и то да бежи што пре, што брже и што даље. Крвава глава Перунова била му је толико тешка, да је он одмах, после првог тренутка, опет спусти на талпу, а сам узе дрхтати целим телом. И да није било Жике, који је својим одлучним погледом приковао Милоја за место, он би још тога тренутка утекао.

Док је код Милоја владао овакав страх и забуна, код Жике на против, беше планула страховита срџба, осећај, који је на мах угушио сва друга чуства. Њему је овај подмукли нападај на усамљена путника изгледао нешто тако гадно, ниско и подло, да је пре свега осталог помислио на освету. Људи, који овако мучки нападају, не могу бити никакви јунаци, то су бескарактерне лопуже и кукавице: Жика сам био би у стању у том тренутку да удари на њих двадесет.

Под утицајем ових осећаја, Жика само што се сави и додирну крвава Перуна, па одмах за тим скочи, у тренутку смаче пушку с рамена и скреса је у буквик из ког је планула пушка, и над којим се још вио прамен беличаста дима. Но то као да му није било доста. Крај Перуна лежала је његова пуна магацинка. Жика је дочепа и скреса у буквик још три метка. При другом метку из буквика се чу болан јаук.