где је ударила господина и где га то боле — но опет се трже.

Међу тим млади господин као да је још више био раздражен овим пролазним болом. Он се рину на Јелу, дохвати је оберучке по средини, и, као оно кобац пиле, понесе је преко собе.

Ово снажно стезање, ова близина и топлина, све то само га још више острви. — Он је понесе канабету.

Јела се копрцала и бранила. Она му у отимању откиде мараму с врата и једно дугме с прслука....

Он је донесе до дивана, и спусти је, па јој онда разапе и притиште обадве руке.

— Тако, сад ћемо бити мирни, рече он у шили, али као мало заједљиво, и притиште је одозго.

Јела је покушала да се отме — али, сем покрета у раменима, није ништа више могла учинити, руке су биле снажно притиснуте.

Пошто је тако продржа неколико секунада, гледајући жудно у њено лепо, зајапурено лице, он јурну главом страсно, слепимице и чисто зарежа као оно острвљен пас, па је узе љубити и уједати по врату, по образу, по раздрљеним грудима — свуд!..

Његова стега олабави. Јела изви десну руку, и у који мах он поуми понова да се сагне да је опет љуби и угризе, она махну руком одоздо,