преведе у Балканију, колико тек да се чује да је амо прешао.

- Ух! зар његовом главом да откупим своју? - уздахну чича Милоје.

- То ти је! - рече начелник равнодушно. - У осталом ти не мораш њега уводити ни у какве заседе, не мораш шетати с њиме по селима и градовима; то од тебе нико не тражи. Преведи га, ако хоћеш, у највеће планине, где нема живе душе, где за њега не може бити големе опасности. Само нека се појави, да се чује да је прешао, па после 2-3 дана макар опет утекао натраг.

Чича Милоје није веровао начелнику; сматрао је да је ово само намама. Међу тим начелник је говорио оно што мисли. Ни Ратко у Звониграду, на ни његов начелник у Орловцу, није могао желити да Перун Црнојевић погине онда, кад су на влади њини противници. То би само учврстило положај новог кабинета, и Кугић, место да изгуби, баш би тиме добио милост кнежеву. Дакле, не убиство Перуна Црнојевића, већ његова појава у Балканији, требала је Ратку. Црнојевић је требао да се појави у сред Балканије, да направи ларму, да изазове престрављеност код кнеза и да га увери како је нова влада слаба, немоћна, и можда и издајничка, и да њему ипак нема ништа боље од његових старих