даде никоме другом да саслуша чича Милоја, већ сам лично узе ту ствар у поступак.

Саслушање није дуго трајало. Начелник прими чича Милоја лепо, рече му да седне и сам му намести столицу сасвим уза се. Затим извади из џепа некако старо, доста угужвано писмо, рашири га пред чича Милојем на столу и упита га оштро:

— Шта је ово, чича Милоје?

Старац је био шаљивчина; не слутећи ништа рђаво, он и сад хтеде окренути на шалу те примети:

- Само ако није каква меница!

Начелник ништа не одговори. Чича Милоје натаче своје наочаре, узе писмо у руке, диже га према себи, и, на један пут, он стаде дрхтати, писмо му испаде из руку, наочаре се смакоше и остадоше да висе на једном уху, старац пребледе као крпа, брада му стаде играти, а усне су се грчевито купиле, као да је хтео нешто рећи што не може да изговори.

Начелник се побоја да старца не удари капља, скочи и додаде му чашу воде. Кад се толико поврати да је могао говорити, чича Милоје рече: — Пропао сам!

- Јеси — одговори начелник хладно.

Старац дубоко уздахну: — Не марим толико за себе, али пропашће ми деца, дићи ће се