ушима. Шта више вољан је био да поверује, да је тек ово сад што му Заре прича прави сан.

— Заре, је ли могуће да је ствар текла тако како ти причаш? — упита кнез најпосле.

— Тако, господару.

— А одлазак у гробље?

— Ми смо поред гробља прошли, али у гробље писмо улазили.

— Ми у гробље нисмо улазили?

— Да, господару, нисмо!

— А оне ружне сцене по гробљу, они мртваци?

— Никаквих сцена и никаквих мртваца није ту било, господару.

— А наш силазак у Ташмаден?

— Ми Ташмаден нисмо видели ни из далека.

Кнез застаде, подуже се мислио, за тим рече:

— Дакле све што долази после догађаја у непознатој кући, све је то само го сан, празна машта? — упита он озбиљно.

Климањем главе Заре даде знак да је тако.

Кнез је опет ћутао замишљен неколико тренутака.

— Па како је онда то могуће да ја на сну видим баш оно што би од прилике морао видети и на јави, да се обистинило писмо непозната човека, које ме је позивало да видим тајни састанак