сам бакрене жице што су ишле од главе ногама и осетио сам да кроз њих бије електрична струја. Бојећи се да вам што не нахуди, ја хтедох у два маха дигнути оне жице, али ме црна прилика преклињала да то не радим, за вас ће, вели, бити горе. Тако се продужавало док најпосле не дођоше и кола. Помогну ми, натоварим вас на кола и донесем кући.

— Бојећи се да вам што не буде, ја сам за сваки случај хтео да имам у рукама главнога покретача целе ове ствари. С тога при поласку звизнем уговорени знак, наша коњичка стража притрчи и ја јој наредим да ухвате црну прилику и да је одведу и привремено склоне у мом стану. Још је и сад тамо, скинула је маску и, помислите — то је нека средовечна жена, а ја сам непрестано мислио да је мушко. Дошав у двор најгоре ми је било при уласку. Морао сам пазити да слуге не примете у каквом вас стању доводим. Али чудно. Подижући вас из кола ја вам прошапутах на ухо: „пазите, држте се на ногама“ и, на моје велико изненађење, ви доиста, уз моју припомоћ, изађосте из кола и прођосте сав простор до у вашу спаваћу собу. Мислио сам већ да сте будни, али у соби тек видим да још спавате као и пре.

Кнез Мутимир саслушао је ову причу Заретову, а још није могао веровати својим рођеним