тврде да је провео у заносу скоро 50 часова. Паде му на памет да викне свога верног ађутанта Зара. Дочекао га је питањем: „Где смо ми били ноћас?“ али је одмах добио одговор да то није било ноћас, но још пре две ноћи. Овај одговор кнеза је запрепастио. Он је на један пут осетио страх за свој мозак — бојао се да не поремети памећу. Та њему је тако јасно стајала пред очима слика, коју је пре неколико часова гледао у подземним ходницима ташмаденским — а међу тим сви ови људи тврде да се он има већ 50 часова ни с места није макао. И они говоре истину. Сумње о томе није више могло бити, кад то ево тврди и његов верни и омиљени ађутант Заре.

Ова промена одмах се познала на кнезу. Место пређашње бујности код њега сад беше настала нека смиреност, чисто нека малаксалост. Он даде руком знак Кугићу и доктору да изађу, а сам оста са својим ађутантом. Сели су на диван и Заре је морао сад редом причати све шта је било, а кнез је узео да по његовој причи контролише своје памћење, да види да ли је ствар текла онако како се њему урезало у памети, или је било друкчије.

Испричао је полазак из двора, сретање црне прилике, даљи пут, остављање кола и свраћање у непознату кућу.