Овај Кугићев говор неочекивано учини на кнеза врло повољно дејство: љутина, која већ беше почела обузимати кнеза, стуче, а место ње појави се као неко интересовање.

— Шта? ја болестан! Још ћете ме ваљда и лудим начинити! — рече кнез спуштеним, куд и камо блажим гласом.

— Јес, господару, ви сте болесни: ви сте провели близу 50 часова у заносу и сну. Данас је среда а ви сте још у понедељак заспали: ви сте сад на ногама, али ви ни сад још нисте потпуно будни. То о чему ви сад нама говорите нема никакве везе с јавом и истином. У дугом сну ви сте јамачно много што шта сањали: можда је било и таквих снова где се ми појављујемо као да смо пред вама што згрешили. Код вас је сан и јава још смешана, и ви још не можете да издвојите једно од другог. Вама сад у првом реду треба одмора и спокојства. Кад се опоравите можемо се о свему обавестити. Ми смо ту, код вас и уз вас, и господар ће се уверити да у нама има збиља и верне и поуздане слуге и доглавнике своје.

Док је Кугић ово говорио кнез га је гледао забезекнуто. Ово Кугићево кресање истине у очи као да га је почело мало освешћавати. Говор је био и сувише дрзак да би могао бити лажан. Највише га је убеђивало то што и доктор и министар