нити сам ја икуд одмицао за ово доба — говорио је доктор мирно и убедљиво. Кнез га пресече; климајући главом он рече подругљиво.

— Дакле ја спавам два дана и две ноћи узастопце?! За тим се окрете министру: — ходите ближе; и, показујући му претом доктора, он додаде: реците му ви да се вара; будите ми ви сведок да смо још јутрос у зору ја и ви били заједно на отменоме скупу честитке Балканске браће, где смо, као добре патриоте, већали о спасу отаџбине, о збацивању изанђале династије Косанићеве и о повратку омиљене лозе Црнојевића.

Кнежев наступ срџбе беше за часак прешао у подругљиво презирање, но сад се опет поче враћати отичње беснило.

— Је ли тако, мој верни министре, узданицо престола мога! Је ли тако?! — Кнез срдито лупи ногом, а све се више и више црвенио у лицу.

Кугић га пресече: — Није тако, господару — рече он мирно, али одсудно.

У тај мах доктор даде знак министру као да му је хтео рећи да је кнез болестан и да га ваља штедити.

Кугић је ово разумео, али место да прими ствар за се он се окрете лекару:

— Господине докторе, чините своју дужност! Господар је болестан и ви то треба да му кажете и да га успокојите. Ћутање ту не помаже.