почне. Кнез му приђе и с песницом под носом викао је: „Дај ми га амо! њега ми дај!... Кугића...

Кнез је толико викао да се разлегало по целој кући. Чујући неку ларму, министар Кугић бејаше изашао из чекаонице и упутио се страни откуда је долазила вика, кад га ађутант срете, блед и пренеражен.

— Шта је? — упита министар забринуто и стаде. Ађутант једва промуца: - Тражи вас кнез... нешто је јако срдит на вас.

- На мене! — упита Кугић зачуђено. — Где је кнез - додаде он за тим, и као човек који нема ништа на души, а уверен је у своју невиност, упути се право одаји коју му показа ађутант.

Улазећи у собу Кугић угледа кнеза у позитури, с прекрштеним рукама и истуреним прсима, стоји пред доктором, гледа га с висине и слуша га подругљиво.

Кугић уђе, а кнез ни главе не осврте да га погледа, ма да је чуо његов долазак.

Доктор се правдао; министар стаде у страну и ћутећки је слушао.

— Још ономад на ноћ позван сам хитно к вама; рекли су ми да сте озбиљно болесни. Дошао сам и нашао вас где спавате. Скоро ће бити пуних 50 часова како од вас не одмичем. Нити сте ви,