Шта је дотле радио млади господин, док се она у овој магли борила сама са собом — она то није умела никад рећи, ни тада ни потада. Ти тренутци остали су за њу вечито мрачни. Знала је само толико, да ја он живо покретао руком, да је јако дувао, да је нешто вукао. Сећала се доцније толико, да је на један пут осетила по снази неко голицање, некакву топлоту. А за тим? Као оно човек коме би ненадно пао у руку зелембаћ, или друга каква гадна животиња таква облика, Јела на једаред трже руке себи и жестоко скочи... Она скочи тако нагло, и с таквом снагом, да се млади господин сустури и добро удари главом о сточић до дивана.

Овај помамни ђипај њен чисто је освести. Она се на један пут нађе на сред собе и грдно се запрепасти кад виде да јој је хаљина на прсима сва раскопчана. Није могла појмити како се то могла преварити да пође од куће с откопчаном хаљином. После се сети да ће то бити друго, да јој је хаљина овде откопчана. Једном руком брзо намаче мараму на груди, и узе се закопчавати, а другу диже према младом човеку, који јој, сав зајапурен, иђаше на сусрет.

— Не, не, не! — рече Јела у страху, бранећи се руком од господина, који већ беше уз њу.