— Од кад смо овде, докторе? — упита кнез на један пут, а глас му је био тако храпав и дебео, тако непријатан, потмуо и расцепљен да се и сам кнез зачуди, искашља се, и у своје оправдање рече да је јамачно био жедан, а није било никога да му дода воде. _

После овога Мутимир баци расејан поглед по соби, приђе дивану, уморно се спусти и мету главу у шаке, и не свраћајући више пажњу на доктора.

Бојећи се да га не узнемири, лекар је непомично седео на својој столици, а кад уграби згоду бацио би по који крадимичан поглед на кнеза.

Тако прође десетак минута. На један пут кнез жустро диже главу и упре у доктора свој помућен, разрогачен поглед, поглед какав се само но лудницама виђа.

Доктор и нехотице затрепера на столици и осети да му целим телом прође нека језа, не од страха за себе, већ за свог болесника.

— Јеси ли и ти био међу оним буновницима? — продера се кнез својим страшним, расцепљеним гласом, од кога одјекнуше одаје. Па и не чекајући да доктор што одговори, кнез продужи, вичући још страшније.

— Јеси, да богме да јеси! Видео сам те у оној гомили што је стајала у присенку! Али сви ћете