Најпосле пријаве ствар самом г. министру председнику. Он извести министра војног и обојица су наизменце призивала к себи тврдоглава ађутанта, и очински га саветовали, испитивали, па и кушали — али сви ти дипломатски кораци нису донели никакве користи; Заре не хтеде више рећи ни речи, и на све разлоге он је само понављао: „Изречена је заповест господарева да не говорим ником ништа“.

Ађутанта ставе под присмотру, а г. г. министри остану да чекају кнежево пробуђење.

Тек после 46 часова тешка и буновна сна кнез Мутимир почне долазити к себи. Но и ово је буђење ишло споро. Кнез је прво у 2—3 маха отварао очи, укочено гледао по дворани, па опет склапао очи, не проговорив ни речи.

После је заустављао поглед час на доктору, час на појединим предметима, и гледао их тако зорно, као да је хтео да их прогута погледом.

Кад би око 3 часа по подне кнез на једанпут нагло скочи с дивана, поузданим корацима приђе огледалу и ту се ћутећки огледао за који тренутак, трљајући палцем чело.

Доктор је ћутећки пратио кнеза очима. Кнежево понашање изгледало му је чудновато, и он га је посматрао.