— Све је добро; крвоток је са свим уредан, дисање правилно и равномерно; око почиње реагирати на светлост, за сахат, два најдаље, кнез ће се пробудити...

Доктор замуцну:

— Та да, да, пробудиће се! Ово управо није ништа друго ни било, до мало дужи и појачи сан. Да, ви господи тамо тако и реците. О дисању и о билу не морате им ништа ни спомињати. Ја сам то вама рекао тек онако узгред. А и шта ће то њима? Збиља!... Дакле тако, реците господи да је све добро, и да ће се Њ. Височанство за сахат два пробудити.... Јес, пробудиће се.... А сад изволте, идите... вас јамачно тамо чекају — рече доктор, и ухвати ађутанта за руку, доведе га до врата и готово силом изгура напоље, понављајући у два три маха: „вас јамачно тамо чекају!“

По одласку ађутантовом доктор се опет врати на своје пређашње место и седе крај кнеза. Баци поглед на бледо, непомично лице кнежево, које је са затвореним очима изгледало као маска од воска, па се опет удуби у питање, које га мучи ево већ близу 40 часова.

Још ономад на ноћ, било је већ близу 2 часа по поноћи, кад су изненадно дотрчали г. докторовој кући и позвали га да одмах иде у конак, кнезу је наједаред нешто позлило.