униформи, држао на свом колену пуну, белу руку кнежеву и пажљиво бројао ударе била пулса, не скидајући очију с креветска перваза, у који се бијаше загледао несвесно и укочено.

У собу уђе гологлав млађи ађутант кнежев, крадимице баци поглед на успавана кнеза, приђе на прстима неугледном човеку и прошапута му на ухо:

— Господа министри су на окупу. Г. председник послао је да нита како је Њ. Височанству.

Неугледан човек не одговори ништа: он је и даље ћутао, пажљиво бројао било и укочено гледао у креветски перваз.

Но ађутант му се опет саже на ухо и опет га упита:

— Шта да им кажем, г. докторе? А за тим се одмах поправи и место „г. докторе“ рече „господине капетане.“

Тек на речи „г. капетане“ доктор се трже, трже се као да је био у заносу, па као да хита да надокнади што је пропустио, он рече брзо, ужурбано, питајући се и одговарајући сам.

— А? Шта да им рекнеш? Коме? Да, да! Господи министрима... Да!... Разумем!...

Говорећи то, доктор пажљиво спусти на кревет кнежеву руку, ухвати ађутанта за дугме од мундира, одведе га у други угао собе, и шапатом му продужи говорити: