неколико ножева разне величине. Праћен овом двојицом, Кугић приђе кнежевој слици и стаде пред њу.

— Признајеш ли, да си син човечији и да си у греху рођен и да си по томе то исто, што и остали људи? — упита Кугић.

Кнежева слика одговори:

— Ја сам по милости божијој владалац Балканије, а рођен сам од кнежевске лозе, а четврти сам из племена Косанића, те већ по самоме рођењу никад не могу бити оно, што су обични људи.

На те речи кнежеве слике, Кугић даде знак, те човек с чинијом приђе слици и прислони јој чинију на груди. У исти мах Кугић дочепа један нож из црне кутије и снажним и брзим ударом сјури га кнезу управо у срце с узвиком: Сине човечији! Хтео си да будеш виши од људи, браће твоје, за то си осуђен да погинеш од руке сина човечија!....

Из кнежевих груди шибну дебео млаз крви и велика стаклена чивија брзо се напуни. За тим прободена прилика кнежева посрте назад и паде на узнако. Међу тим Кугић умочи десну руку у крв и издиже је над чинијом и повикну гласно: овим ћемо се миросати; ово ће бити знамење нашег јединства!