Кугић још не беше свршио свој говор, кад се из мрака указаше четири човека, обучена у дугачке црвене мантије, с црвеним покривачем на глави, на коме су само очи биле прорезане. Они су носили нешто, што кнез у дочетку није могао распознати. Тек после подужег гледања, он познаде да је то некаква људска прилика; али, како се изненадио, кад мало доцније виде, да та прилика има његове црте, управо потпуно га преставља, и што је дуже гледао, сличност му је бивала све већа.

Црвени носачи метнуше слику на сред дворане; с обадве стране наместише омалено кандиоце с црним стаклом, кроз које се једва пробијала слаба светлост, па се за тим уклонише. Слика је представљала кнеза Мутимира, како седи на престолу.

У први мах кнезу се учини, да је ово просто слика на платну: али наскоро примети, да се та слика миче, а и иначе му је изгледала сувише пластична.

Кнез је збуњено гледао у ову загонетну прилику, не знајући управо шта да мисли. —

Међу тим Кугић беше устао и руком је давао знак човеку у маски, што је до њега стајао, држећи у рукама велику стаклену чинију. До њега је стајала друга маска, која поднесе Кугићу велику црну кожну кутију, у којој је било поређано