Млади господин опет узе Јелу за руку и поче је миловати, час по глави, час по леђима, прислањајући се све ближе и ближе уз њу.

Јела је ћутала; она је трпела она нежна миловања, а и самој јој се чинило чудно што то трпи, и како може то трпети.

То јест та јој се мисао јављала, али не овако јасно — У том тренутку у њеној глави у опште није било ничега јасног.

Нека неодређена збрка од мисли и осећаја, као беличаста пара, вртела јој се по глави. То је био некакав дим! И тај дим непрестано кружи, непрестано се окреће и једнако мења свој облик...

Она је хтела да што помисли, но а она да прибере ту мисао, ње нестане, а на њено место, дође друга, исто тако мутна и нејасна. И то се непрестано тако мења. Она би хтела да што рекне, али речи редом долазе једна по једна на језик, али пре но што се језик и макао да их изусти, њих је опет нестало, изгубиле се, и она управо не зна шта је хтела рећи. Ускључала крв јури јој кроз жиле и шушти, у слепим очима дамари бију као два чекића, а срце тако лупа, да при сваком удару Јела осети како јој клопну зуби. Она је била у будном заносу.