И што је кнез дуже гледао, све је боље распознавао личности у сумрачној дворани. То нису били млади, непознати људи, као што се кнез надао, но већином високи чиновници, често људи, који су у служби остарили: многи баш из кругова његове данашње владе. Али све је заличило, кад кнез ту виде најпосле и самога свога министра полиције, господина Кугића.

Мутимир се ухвати оберучке за главу и није хтео веровати својим очима. — Човек, коме је поверена безбедност престола, ред и мир целе кнежевине, тај човек сам главом находи се у редовима завереника и бунтовника. Но право изненађење тек је сада настајало. Наскоро на сред дворане био је намештен велики, округао сто и на њему у накрст упаљене четири свеће. Водећи уза се два маскирана човека, који су у рукама носили некакве хартије и заузели место један с леве, други с десне стране Кугићеве, он седе за сто и позва збор, да га саслуша. Његов говор био је као неки извештај о његовом министарском раду. У говору напомену Кугић, како га висока служба није спречила, да мисли о узвишеним задаћама, које стоје у задатку овоме братству. Он је дакле и као министар радио на ширењу друштвених начела, а поглавито на остварењу једне од главних тачака у претходном раду друштвеном.