у гробнице, а удешене су да гору по неколико дана без прекида. Ту је у близини била и прва стража, која их заустави, но после дата одзива пусти их даље.

Подземни ходник јако је вијугао то лево, то десно; час се сужавао тако, да два човека упоредо не би могла проћи, а час се опет ширио у читаве подземне дворане.

Ишли су подуже; прошли су и другу стражу; на трећој су били задржани. За тим је дошао човек с белом маском, везао им очи и повео их даље. Ишли су дуго; по свежем ваздуху кнезу се чинило као да је изашао на поље. Кад су му опет скинули повез с очију, он се налазио сам, у маленој, тесној ћелици, из које је, кроз округло прозорче, видео пред собом велику дворану, потмуло осветљену. У дворани је било већ доста људи, а још су једнако долазили. Неки су седели, други су у гомилицама разговарали, а трећи су, усамљени, ходали двораном тамо амо. Неки су били у маскама, а други, без масака. Кнез с почетка није могао јасно видети у оном сумраку, но мало по мало он поче све јасније распознавати поједине предмете, па познаде и неке људе. Јако је био изненађен кад у овоме друштву угледа и нека свештена лица, за која никад није могао мислити да се мешају у политику, а њих гле чак овде!