могао разабрати где је и шта је. Но у том тренутку изби из мрака незнани вођ кнежев и позва их живо да похитају, јер ће сад искуцати поноћ и седница одмах почиње.

Говорећи то, црна прилика дохвати кнеза за руку и повуче га. Мутимир скочи и пође, ма да је све то чинио скоро несвесно. Његову душу још је пунио страхобан призор, што га је мало час доживео у гробу. Он је осећао да на њему трепери сваки кончић живаца, у глави му је било мутно а ноге су клецале под њим од умора. Но он је опет за то ишао брзо за црном приликом. Страх је убрзавао његове кораке; он је измицао напред, а никако се није смео окренути назад.

Заре је грабио поред њега.

Тако су ишли десетак минута. Прво су се пели уз малу узбрдицу, па после окретоше низ брдо. Гробови су бивали све ређи. Најпосле изађоше на чисту пољану. Баш у тај мах пун месец проби се кроз облаке и осветли целу околину. Кнез одахну душом. Далеко пред собом он је видео равне пољане, тек где где засејане брежуљцима, а на обзорју пресечене повисоком косом. Око себе је видео неравно, каменито земљиште, а мало даље огромне, мрачне рупчаге и пећине. Али све то било је познато. Кнез је знао да одмах ту у десно иде велики Ђурђевградски друм, да су ту одмах близу куће, дућани, каване; да овде у