вољи прима и по вољи враћа; али никаква сила још никад ништа није од ње отела“.

Ове речи чуо је кнез од своја два мртва заповедника и оне су у њему опет угасиле сваку наду, и он опет осети, како тоне у неки мрак. Из овога заноса кнеза је тргло неко шапутање. Шапутали су костури и кнез је јасно разабрао ове речи: „Овај ће га одвести! Он зна загонетку смрти и тајанствену реч, на коју смрт отвара своја наручија и пушта из њих већ загрљена роба.... Јес’, овај ће га одвести!“ —

У тај мах чу се на гробовској плочи тихо куцање, које се понови три пут. После се зачу мек, пријатан глас, који тихо и скромно рече: У овим мртвачким дворима има један живи роб. Да ли су вољни мртви да нам дарују овога роба, па да га или молбом одмолимо, или покајањем искупимо, или мудрошћу одбранимо, или другим робом заменимо?

Костури одговорише нешто, али њин је одговор био чудноват — речи су биле балканиске, али им кнез није могао ухватити никаква смисла. На исти начин одговори и особа с поља. Тако се између ње и мртваца отвори читав разговор - разговор неразговетан, у коме кнез није ништа разумевао. Говор се продужавао прилично дуго. Кнез је ухватио смисао само последњим речима, па и то доста нејасно, пошто се тај говор ређао