Да ли је дуго или кратко трајао овај занос, кнез није знао; он се доцније сећао само овога: лежао је полеђушке; имао је мутно сазнање да је још жив, али иначе није ништа више осећао, нити је знао за себе; једини мутан осећај, који се још јављао у њему, било је то, да се налази дубоко под земљом.

Наједаред учини му се као да из даљине чује неку ларму и грају. Вика се примицала све ближе и он је по појачаним гласовима јасно распознавао у ком се правцу креће ова гунгула. На једаред читава гомила људи дође до гроба и сад се јасно чуло како говоре, како ходају по каменој плочи.

„Јес’ овде је!... Овде има жива човека!... Јес’ он је ту; треба га узети, извадити!....

Такве речи допирале су до кнеза и у њему се почне будити слаба нада. Али у исти мах он осети, како га његови мртваци још јаче стежу, као да се спремају да га никако не даду овој гомили, што беше дошла да га спасе.

„Да га отмемо, да га узмемо силом;“ — допре кнезу до ушију с поља! —

Обадва костура крај кнеза грохотом се насмејаше, а овај смех дерао је бедном Мутимиру кроз сами мозак.

„Да га отмете, да га силом узмете, јадници! Ни то не знате, да се од смрти ништа не отима, да се од ње ништа на силу не узима; она по