— Сигурно, сигурно! ту не може бити сумње. Такав је био договор, рече трећи.

— Знам, али зар није могло бити да се промаши? Зар је немогуће, да се све свршило простим покушајем, или прошло на каквој олакој рани?

После су опет прилегли сва тројица у траву и продужили разговор.

Коњаника нестаде, а међу светом остаде ужас, забуна и неред, који је он посејао својим проласком.

Као на стотину крила, по целој овој гомили; света, по целом Звониграду, разлети се страшна, реч: „Убијен Књаз!“

„Убијен Књаз!“ ту је реч на скоро понављала цела варош, изговарала су је свачија уста, она је прелетала од капиџика до капиџика, с прозора на прозор, из улице у улицу. „Убијен књаз, убијен књаз!“ — брујало је Звониградом.

У граду (варошиЈедном за свагда напомињемо овде, да град код нас овде увек значи варош. А оно што се у обичном говору каже град, ми зовемо тврђава, јер је тако правилније. ) наста огромна забуна. Све живо излете на улице. На све стране видео си само изненађена, престрављена и зачуђена лица. А кроз те гомилице у небројено одјека, звучале су кобне речи: „Убијен књаз! убијен књаз!“