мира. Смрт је велика, величанствена, вечна. Она је избавитељка; а људи је се боје само с тога, што је не познају. Како би са свим друкчији били људи, кад би могли из смрти погледати на живот, па се после опет вратити и проживети у њему?....

- Па, може; за што не?... ево, узећемо овога и метнућемо га међу нас двојицу у гроб; нашим рукама и ногама, од саме беле кости, тако ћемо га стегнути, да, хтео не хтео, мора остати међу нама, а после ћемо га пустити.

Ове речи чуше се у исти мах с две стране, и као да су их изговарала два човека; а у исто доба кнез осети, како га снажно дочепаше, управо стегоше га као кљеште некакве хладне руке и почеше га свлачити у мрачну јаму, која се на једаред отвори испод плоче онога истога гроба, на коме је мало час седео.

Кнез покуша да се брани, да викне, да се отме; али, пре но што је могао и писнути, он се већ нађе свучен у гроб и притегнут за хладну влажну земљу, као да је опасан гвозденим карикама. Кнез осети да се налази између два мртваца; он је чуо како клепећу њине сухе кости; осећао је како га жуље њине разголићене, коштуњаве руке. Ледена студ прође му целим телом и он осети, како му у глави бива све мутније и мутније, док најпосле не утону у потпун мрак.