— Криви сте обоје — чу се из једнога гроба у лево благ и тих, очевидно старачки глас — криви сте обоје, што почињете мешати тренутни живот с вечним покојом, — Што ће грешна прошлост у блаженој садашњости?

— Господину проти остало свега још неколико костију; од главе му се држи још само чеона и потиљачна кост, а још га тера стара земаљска сујета, рад је да покаже, како је он нешто друго од ове женске, која је трговала својим лепим телом. Грешна слабост људска, која ни у гробу људе не оставља на миру! А бар из гробова јасно се види, како је живот горе на земљи гола таштина и празна сујета. Људи се утркују, гложе, боре; често се даве као дивљи зверови, да стеку име, положај, богатство, а амо долазе с једном свећицом у руци и доста је неколико стопа ледине и највећем богаташу, као и последњем сиромаху.... Смрт све изједначује; она је једина праведна, која никад не ради по хатару или инату. Она бар на крају ублажује разлике које су постојале у животу, јер се измученом паћенику јавља као спасење, а задовољном богаташу као ужас и страх. Смрт је велика искупитељка, јер утољава болове, односи тугу и избавља од свију недугова. Ношени на бурним таласима живота, чунови људски уплове најпосле у мртво пристаниште смрти и нађу се у загрљају вечнога