— Е! хуњкам, ћерко! Да богме да хуњкам. Хуњкала би и ти, да су ти се угнездила у носу два огромна паука, и туна разапела своје мреже, као што је то случај код мене.

Из суседнога гроба чу се лак врисак:

— Јух! Два паука! Два паука у носу! Јух, тешко мени! Како можете тако што и говорити, за бога, оче прото? Јух, јух, јух! То је нешто страшно, ужасно, грозно! И ви се још зовете свештено лице и јамачно ћете тражити да вас целивамо у руку...

Из протина гроба зачу се вајкање:

— Хе... еј! да ми није пуста црвоточина сасвим претворила у прашину целу десну руку, чисто бих се сад прекрстио од муке. А и не знам ко ми стави овде у непосредну близину ову блудну кћер, која никако није била за моју околину.

Дама је протестовала; она није блудна кћи; као и сви други поштени људи, она је трговала оним што је имала и што јој је Бог дао, да тиме може у свету заслужити кору хлеба. Господин прота је имао своју службу, свој чин, своју науку, имао је своју памет и своју савест и он је свим тим трговао. Она је имала само своју лепоту; па зар је какво чудо, ако се њоме користила, кад се дала згодна прилика, а нашао се погодан муштерија?