— Ух, боже, боже! Да л’ ћеш ме кад год спасти одавде? Од ове баба Марте просто се не да мртвовати. Просто не да човеку ока склопити. Сваких десет петнаест година нађе да се на по што год жали. Тек сам ту пре дванаест година легао овако потрбушке, мишљах да се малко одморим, а пази! — она ме опет пробуди... — Умукни! продера се глас срдито и у гробу се зачу силан потрес.

На то се из дубине чу тихо цвиљење:

— Ах! Зликовац један! Још су ми цигло два ребра стајала читава на ртењачи, и то ми је била још једина успомена од мојих негдашњих груди, а он ми, зликовац, сад и то изломи. Гледај ти, молим те! Ево строшио ми и два обртња на ртењачи!

— Мирни будите! зачу се промукао глас из трећега гроба. — Мени су очне дупље и онако пуне блата, а ви се обадате сад туна и круните земљу те ми непрестано пада у уста, у трбушну дупљу и у грудни кош. Није вас ни срамота тако махнитати пред свештеним лицем!

— Ух! господин појка, што ви хуњкате, то је просто страшно! — зачу се из суседнога гроба танак, живахан, чисто весео, узбуђен глас, по коме се лако могло познати да долази из уста какве кокете.